Теорија планирања (PP41O2)

• Врста и ниво студија: Основне академске студије
• Статус предмета: Обавезан
• Број ЕСПБ: 5
• Семестар: 7
• Број часова: 2+2

Циљ предмета

Основни циљ предмета је да студенти стекну знања о основним теоријским приступима, савременим проблемима, као и да овладају основним вештинама критичког мишљења, развијања прагматичног расуђивања и успешне комуникације у просторном планирању.

Исход предмета

После дефинисаног периода учења студенти ће:
– моћи да покажу познавање основних теоријских приступа у планирању и разумеју развој модерне теорије планирања у односу на друштвено-економски, технолошки и еколошки контекст;
– разумети основну улогу теорије у односу на интердисциплинарни и праксеолошки карактер планирања;
– развити свест о постојању различитих идеологија, перспектива, интереса, вредности и полуга моћи у планирању;
– разумети значај интеграције у теорији планирања;
– развити вештине критичког размишљања и практичног расуђивања у симулираним условима.
– умети да користе различитe изворе о теоријским и практичним знањима у складу са темом планског задатка;
– умети да користе основна решења за систематизацију, организацију и представљање теоријских знања и резултата планског задатка;
– умети да евалуирају свој, рад својих колега и теоријско-методолошке оквире које су користили у практичном раду у складу са одговарајућим стандардима и дају конструктивне смернице за даљa унапређењa.

Садржај предмета

Теоријска настава: Основна питања теорије планирања – чему служи и шта представља? Кључне одреднице планирања и његове теорије; Дефиниције, поље, корени и срж планирања; Садржај и конституисање модерне теорије планирања ‒ Рационално планирање; Даљи правци развоја теорије планирања –  Планирање није (само) рационално и свеобухватно (Инкрементализам и Прагматизам); Јавни интерес није монолитан  (Адвокатско планирање и Модел једнакости);  Планер није (само) експерт (Радикално планирање и Комуникативно/колаборативно планирање); Планирање је подређено капиталу и тржишту (Неомарксистички модел и Неолиберални модел); Теорија планирања: општа или не? Покушаји интеграције у теорији планирања; Покушаји интеграције у теорији планирања 1960-их и 1970-их година (Етционијево „мешано скенирање” (1967) и Хадсонова СИТАР класификација (1979)); Покушаји интеграције у теорији планирања 1980-их година (Хилијева, Мекдугалова и Томасова процедурална правила за одређивање теорије планирања, Jифтахелова типологија теорије (урбаног) планирања); Покушаји интеграције у теорији планирања од 1990-их до 2000-их (Обновљено стратешко планирање, Шунвантова „трећа” генерација теорије планирања (2008), Аркибуђијева „планологија” (2008) Феририн, Сајксов и Бејтијев Хидра модел (2009)); Покушаји интеграције у теорији планирања 2010-их (Комплексно планирање).

Практична настава

Уводни час (основне информације о предмету, подела испитних питања, литературе, представљање основног задатка из вежби и визуелних решења за систематизацију знања и информација); Избор планског задатка и дефинисање његових циљева; Симулација планског процеса кроз оквир „Велика планска игра“; Подела у групе и одабир одређеног модела планирања (улоге) према афинитетима групе; Преглед и избор литературе; Мапирање могућности и изазова планског задатка; Издвајање 3 приоритета према „вредностима“ групе; Прављење листе интересних група и одговарање на питања ко је фаворизован, ко „губи/добија“; презентација издвојених приоритета, обрана идеје утемељена на доказима и дебата; The World Café радионица, ради усаглашавања ставова и вредности група.

Литература

Дабовић, Т. (2017). Теорија планирања. Београд: Универзитет у Београду – Географски факултет.

Ђорђевић Д. (2004): Увод у теорију планирања. Београд: Универзитет у Београду – Географски факултет. Davoudi, S., Galland, D., & Stead, D. (2020). Reinventing planning and planners: Ideological decontestations and rhetorical appeals. Planning Theory, 19(1), 17 –37.

Dobrucka, L. (2018). When planners depend on powerful actors: Automatism versus intentions. Planning Theory, 17(2), 234-252.

Olesen, K. (2018). Teaching planning theory as planner roles in urban planning education. Higher Education Pedagogies, 3(1), 302-318.

Hillier J., Healey P. (2008): Critical Essays in Planning Theory Volumes 1, 2 and 3. Ashgate;

Brooks M. (2002): Planning Theory for Practitioners. APA Planners Press;

Allmendinger P., Tewdwr-Jones M. (2001): Planning Futures: New Directions for Planning. Routledge UK.