Историја науке о животној средини (ZS12O4)

• Врста и ниво студија: Основне академске студије
• Наставник
• др Мирољуб Милинчић
• Статус предмета: Обавезан
• Број ЕСПБ: 3
• Семестар: 2
• Број часова: 2+0

Циљ предмета

Ретроспектива увећања знања о природи и друштву, а нарочито њихових интеракција може да буде корисна за разумевање садашњости и научно предвиђање будућности. Такође, развојни пут знања – од теолошког, преко филозофско теолошког до научног – може да укаже не само на резултате и значај учињеног, него и на могућности и прилике које нису искоришћене у право време и на прави начин.

Исход предмета

Да студенти прихвате чињеницу да географија животне средине, екологија, геоекологија и многе друге науке сличних предметних претензија настају са развојем матичних наука: Географије (о простору), Биологије (о животу), Социологије (о друштву) и геологије (о Земљи). Односно постепеним акумулирањем чињеница и сазнања које заједно омогућавају развој знања од теолошког, преко филозофско теолошког до научног

Садржај предмета

Теоријска настава:

1. Упознавање студената са: програмом наставног предмета и његовим значајем у реализацији наставног плана студијске групе Геопросторне основе животне средине; динамикoм, начином рада и реализацијом наставног плана; упутства за избор, конципирање и реализацију тема семинарских радова. Биолошки и социјални успон човека: Савремени човек (Homo sapiens sapiens) као јединствена врста у живом свету и геопростору (животној средини). Посебно, по својој способности адаптације и толеранције на окружење, а нарочито праксу креирања услова у њему, у складу са својим потребама и могућностима.
2. Првобитна заједница: акумулација првих знања и вештина. Пут до знања и проблеми његовог преношења. Прве претехничке и техничке творевине у интеракцији друштва и окружења. Први атропогени екосистеми. Утицај природе и промена у њој на људско друштво.
3. Првобитно разумевање природе и интеракција са њом: припитомљавање природе, значај првих оруђа, подела рада и специјализација, кумлативно утицај на бројност, распрострањеност и организацију људског друштва. Први проблеми одрживе интеракције друштва и локалне средине.
4. Достигнћа раних цивилизација: Њихов настанак у контексту сложених узрока и последица раста разумевања и укупне интеракције људског друштва и окружења. Њихов развој у долинама великих река означио је почетак систематизованог рада да се на научним основама унапреди разумевање природе и реалног света. Монопол над знањем.
5. 5. Најстарија писана сведочанства о разумевању животне средине: епови као индиректна сведочанства о нивоу знања и разумевања окружења. Стање знања и локалне специфичности разумевања кружења, стања и тран­сфе­ра ­зна­ња ра­ни­х кул­ту­ра и дру­гих на­ро­да (Ва­ви­лон, Египат, Ки­на, Миној, Микена, Фе­ни­кија и Картагена).
6. 6. Антички период: европ­ска кул­тур­на и по­ли­тич­ка исто­ри­ја са во­де­ћом уло­гом ста­ре Ела­де (ан­тич­ке Грч­ке), пре свега Атине и Ри­ма. Просторно-временски оквир и периодизација. Од религиозног до критичког знања. Убрзан раз­вој филозоф­ске ми­сли и утицај тран­сфе­ра ­зна­ња ра­ни­јих кул­ту­ра и дру­гих на­ро­да. Раз­во­ј филозофско-на­уч­ног зна­ња и раскид са религиозно-митолошким представама о свету.
7. 7. и 8. Ан­тич­ка Грч­ка: најзначајнија цивилизација Старог века (800-146. године пре н. е). По­се­бан до­при­нос ин­те­гра­ци­ји чи­ње­ни­ца и иде­ја, зна­чај­них за на­у­ку да­ју следећи мислиоци: Та­лес (фе­но­ме­ни се мо­гу ра­зум­но об­ја­сни­ти), Пи­та­го­ра (по­тре­ба за на­уч­ним до­ка­зи­ма) и Со­крат (свет у стал­ним про­ме­на­ма). Специфичности појединих периода: архајски (Та­лес из Ми­ле­та, Анак­си­ман­дар, Анак­си­мен, Пи­та­го­ра, ) , антички (Хе­ра­клит из Ефе­са, Анак­са­го­ра, Ем­пе­до­кле, Хе­ро­дот, Хи­по­крат II, Пла­тон, Ари­сто­тел) и хеленски (Те­о­фраст, Епикур и Ера­то­стен).
8. Антички рим: На­у­ка и дру­штве­на прак­са пре­по­зна­ју про­бле­ме са валоризацијом и одр­жа­ва­њем ре­сур­са и по­тре­бом за­кон­ског ре­гу­ли­са­ња њи­хо­ве упо­тре­бе. Посебно бог присутне праксе хедонизма и доминације материјалне раскоши над моралом. Посебно се истичу достигнућа следећих филозофа: Мар­ко Пор­ци­је, Марко Ци­це­рон, Лу­кре­ци­је Кар, Мар­ко Ви­тру­ви­је, Стра­бон, Пли­ни­је Ста­ри­ји и Птолемеј. Антички Рим на простору Србије.
9. Наука током средњег века: временски оквир и регионалне специфичности науке: Индија, Кина, Блиски исток и Европа. Хришћански оквир знања о реалном свету (схоластика). Постулат Библијске представе о божанском стварању, општем паду човечанства (линеарна деградација) и потопу као општој катастрофи. Изабрани представници: Блажени Августин, Алберт Велики и Р. Бeјкон. Еколошки прблеми у пракси средњег века. Еколошки прблеми у Србији током средњег века.
10. Хуманизам и ренесанса: Хуманизам и повратак вере у разум и науку, Ренесанса и повратак научних принципа. Изабрани ствараоци ренесансе: Да Винчи, Коперник, Бруно, Бекон, Галилеј, Допринос ренесансе реалном схватању закона природе
11. Велика географска открића: Хронологија открића и важан корак у ширењу знања о Земљи, успостављању трајног контакта између изолованих делова копна и цивилизација Старог и Новог света. Експанзија европских народа, културе, болести, али и припитомљених биљака и животиња. Велика сеоба технике, технологије, биљака, животиња, микроба, културних образаца и другог широм света. Сагледавање последица: колонијализам, начин живота, култура, наука, религија, светска економија и др. али и на животну средину, тј. на глобалне екосистеме.

13 и 14. Истраживања од директног значајна за развој науке: XVII и XVIII век промена (револуција) у начину мишљења и разумевања света. Наука постаје доминантни ауторитет у разумевању природе и материјалне стварности. Аргументацију средњег века (најчешће свете књиге и ауторитети Цркве) замењује нови аргументи – наука и снага истине. Развио се снажан интерес за научна истраживања, посебно феномене природе као предмет интересовања. Изабрани ствараоци: Декарт, Лок, Хук, Левенхук, Фон Карловиц, Њутн, Зусмил, Руђер Јосип Бошковић, Кант, Бифон, Лине, Хатон, Хердер, Ламарк, Малтус, Фурије, Фон Хумболт, Ритер, Лајел, Конт, Конт, Марш, Дарвин,

Панчић, Зис, Докучајев, Рекли, Рацел.

15. Географија животне средине и Екологија од појма до науке: Хекел и утемељење појма екологије. Варминг и оснивање науке. Однос екологије и географије животне средине. Рекапитулација најзначајнијих догађаја у историјском развоју.

Литература

Литература – основна

Љешевић М. (2010) Животна средина – теорија и методологија истраживања, Факултет за примењену екологију ФУТУРА и НВО ЕКОРИЗИК, Београд.

Литература – допунска

Милинчић А. М, Филиповић Д. (2015) Допринос Војислава Радовановића утемељењу географије животне средине – осврта на уџбеник Антропогеографије, Демографија, књ. 12, стр. 81-88.

Милинчић А. M, Томић М, Станковић Н, Ружић М. (2016) Aнтички корени развоја еколошке мисли, Глобус 41, стр. 83-92.

Милинчић А. M., Трифонов А., Јакубовскаја Н. и Грбовић В. (2017) Развој еколошке мисли током ренесансе и великих географских открића, Глобус 42, стр. 36-68.