Прва професионална наставно-научна географска институција у Србији формирана је 1893. године. Те године, после одбране докторске тезе – Das karstphänomen, у Бечу, Јован Цвијић је основао Географски завод при Историјско-филозофском факултету Велике школе, која је 1905. прерасла у Универзитет у Београду. Од свог настанка Географски завод, претеча садашњег Географског факултета, постаје иницијатор развоја географије и носилац организованих научних истраживања у различитим деловима Балканског полуострва, нарочито у области изучавања насеља, становништва и геоморфологије. Убрзо након тога, 1910. основано је Српско географско друштво, прво удружење географа на Балкану.
Пре оснивања Географског завода, географија у Србији предавала се као наставни предмет на Великој школи, као и у основним и средњим школама. У то време важну улогу у прикупљању географских знања и ширењу географских идеја, за које се пре може рећи да су забелешке него права научна знања, има више путописаца, књижевника и културних радника: Јоаким Вујић, отац српског позоришта, са више дела – Новејше земљописаније (1825), Путешествије по Сербији (1826), Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Бесарабији, Херсону и Криму (1833) и другим; Вук Стефановић Караџић, велики српски реформатор у области културе и његово дело Географическо-статистическо описаније Србије (1827); Ђорђе Магарашевић са делом Путовања по Србији (1827); Димитрије Тирол – Политичко земљописаније (1832); Јован Гавриловић – Речник географијско-статистични Србије (1846); Јован Драгашевић, пуковник, који је од 1880. године предавао на Лицеју географију са етнологијом – Принос за географију Србије (1873); Милан Ђ. Милићевић – Кнежевина Србија (1876), касније (1884), Краљевина Србија, Владимир Карић – Србија (1887) и други.
Оснивање Географског завода на Великој школи може се сматрати почетком развоја научне географије у Србији и осталим српским земљама. За релативно кратко време, захваљујући, пре свега, Јовану Цвијићу и његовим ученицима, од којих су посебан углед уживали Петар Јовановић (1893–1957), геоморфолог, Риста Николић (1877–1917), антропогеограф, за кога је међу Цвијићевим сарадницима постојала оцена да је био ”најталентованији Цвијићев ђак,” Јевто Дедијер, антропогеограф, који је постигао значајне резултате у изучавању Херцеговине, и други, српска географска школа се снажно афирмисала заузимајући истакнуто место, а у неким сегментима и водеће, у европским и светским оквирима.
Од оснивања до данас, београдска географска школа има водеће место у развоју научне географије и примени научних резултата у различитим подручјима друштвене праксе, као што су: просторно планирање, урбанистичко планирање, рурално планирање, заштита и унапређење животне средине и друге. Географске идеје, концепције и свеукупна достигнућа временом су се ширила и ван Београда. Тако, још у Цвијићево време 1922. године основана је Катедра за географију при ондашњем Филозофском факултету у Скопљу, која је кадровски и теоријско-методолошки тесно била повезана са географским центром у Београду; 1963/64. је основана Катедра за географију у Приштини (као организациона јединица Филозофског факултета у саставу Универзитета у Београду) којом руководи академик Атанасије Урошевић итд. Исто тако, формирање и других географских институција и асоцијација у српским и југословенским земљама, у прошлости и новије време, праћено је снажном подршком – кадровском и материјалном, и свеукупном помоћи из нашег првог и водећег географског научног центра у Београду. С обзиром на то може се слободно рећи да је садашњи Географски факултет у Београду, који наставља традицију Цвијићеве географске школе, иницијатор и носилац развоја и афирмације научне географије у Србији и многим суседним земљама.
Настанку данашњег Факултета претходи дуг развојни пут, од увођења универзитетске наставе географије до формирања институције која се професионално бави научном географијом. Сматра се да универзитетска настава географије почиње отварањем Лицеја у Крагујевцу 1838. године, који је 1841. премештен у Београд. Указом Александра Карађорђевића, књаза Србије, из 1853. године на Природно-техничком одељењу Лицеја уводи се физичка географија, као један од 12 наставних предмета. Године 1863. Лицеј прераста у Велику школу, а она 1905. у Универзитет у Београду. Као што је раније поменуто, 1883. године основан је Географски завод, чији је први управник био Јован Цвијић.
Кроз историју садашњи Географски факултет више пута мења службени назив (Географски завод, Катедра за географију, Географски институт, Одсек за географске науке, Одсек за географске науке и просторно планирање, Географски факултет Природно-математичких факултета итд.) и групацију наука у чијем саставу је био (Историјско-филозофски одсек Велике школе, Филозофски факултет, Природно-математички факултет и сл.). Данашњи назив добија 1990. године, када је од дотадашњег Природно-математичког факултета формирано шест посебних факултета (Географски факултет, Биолошки факултет, Математички факултет, Физички факултет, Хемијски факултет и Факултет за физичку хемију) у саставу Универзитета у Београду, с тим што су извесно време, пре потпуног осамостаљивања, поменути факултети функционисали као групација Природно-математичких факултета.
У свим фазама свога постојања Географски факултет је имао динамичан развој, своје успоне и падове. Успони су везани за мирнодопске услове живота и рада у нашој земљи, а падови за ратне године. После Другог светског рата уследила је кадровска и материјална консолидација ове установе и након тога почиње, слободно се може рећи, убрзан развој научне географије у теоријском, методолошком, кадровском и организационом смислу, као и у примени њених резултата у различитим областима друштвене праксе. У оквиру Факултета почињу са радом нове студијске групе на основним и последипломским студијама: за туризам, просторно планирање, демографију и животну средину.
Студије географије су континуирано унапређиване путем изучавања нових наставно-научних дисциплина, коришћења најновијих метода у научноистраживачком и наставном раду, организационо, кадровски и на све друге могуће начине.
Теренска настава је саставни део програма свих студијских група, а реализује се на основу плана који усваја Наставно-научно веће Факултета.
Географски факултет учествује у више програма намењених универзитетској настави водећих светских компанија у области информационих технологија. На овај начин смо у могућности да студенте упознамо и омогућимо им да током студија користе најсофистицираније програме компанија Intergraph, Microsoft и Oracle. Уз редовну наставу, на Факултету се организују факултативни курсеви на којима ће заинтересовани студенти моћи да усвоје додатна информатичка знања о коришћењу и примени различитих софтверских пакета у географији, туризмологији, просторном планирању, демографији и науци о животној средини.
У извођењу наставе и у научноистраживачком раду Факултет сарађује са многим научним институтима, сродним факултетима и другим установама: Географским институтом ”Јован Цвијић” САНУ у Београду, Војногеографским институтом, Институтом за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС), Југословенским институтом за урбанизам и становање (ЈУГИНУС), Институтом за српски језик Српске академије наука и уметности у Београду, Архитектонским факултетом у Београду, природно-математичким факултетима у Новом Саду, Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици), Нишу, Бањалуци и Источном Сарајеву, Републичким заводом за статистику Србије у Београду, Геокартом у Београду и др. После вишегодишњег периода политичке и економске блокаде Србије, последњих година постепено се успоставља прекинута наставно-научна кооперација са многих сродним институцијама у непосредном суседству наше земље и Европи (са државним Географским факултетом у Москви, Универзитетом у Љубљани, Универзитетом у Софији, Универзитетом у Скопљу, Сорбоном и др.). Ова сарадња наставницима и сарадницима у настави Географског факултета, поред осталог, омогућава квалитетну наставу и научно усавршавање.
У свом развоју српска географска школа, која се још по њеном творцу назива и Цвијићева географска школа, а чији је главни иницијатор и носилац развоја Географски факултет у Београду, прошла је кроз две главне фазе: традиционалну и савремену.
Традиционална фаза развоја српске географије траје од краја XIX века, па све негде до средине XX века. Обележена је институционализацијом и професионализацијом научне географије (оснивање Географског завода и Српског географског друштва у Београду, покретање географских публикација – едиција Насеља српских земаља, Гласник Српског географског друштва и др.) у Београду и другим научним и универзитетским центрима. Ова фаза је крупним словима уписана у историју српске научне географије, посебно по колосалним научним достигнућима у области геоморфологије, географије насеља и географије становништва, као и других делова географске науке (климатологије, привредне или економске географије, регионалне географије итд.). Изузетан значај и данас имају научни резултати остварени у оквиру антропогеографских изучавања насеља српских земаља, порекла и психичких особина становништва. Из тих разлога је у науци већ констатовано да је српска географска школа у области изучавања насеља и становништва ”прва школа те врсте код нас, а у многоме и у свету”.
Савремена фаза развоја српске географске школе, као што је већ поменуто, почиње средином XX века и траје до данас. Нова стремљења усмерена су ка повезивању теоријско-методолошких и свеукупних достигнућа традиционалне географије и нових аспеката и приступа у географским проучавањима, као и проналажењу нових путева афирмације географске науке. С овог гледишта значајне су следеће тенденције:
- развој неких нових географских дисциплина (туристичке географије, географских основа просторног планирања, примењене хидрологије, примењене климатологије, примењене руралне и урбане географије, географије животне средине, географских информационих система и др.),
- утемељивање, развој и афирмација нових научних приступа у савременим географским истраживањима (перспективни, системски, просторно планерски, геоеколошки, демогеографски, туристичко-географски, туризмолошки),
- примена квантитативних метода и структурних анализа (објашњење и разумевање одређених природних и друштвених структура) у географским истраживањима,
- проучавање просторне и функционалне организације појединих географских објеката, појава и процеса,
- допринос унапређивању квалитета живота и рационалног искоришћавања и управљања ресурсима,
- разграната научна кооперација географије кроз мултидисциплинарна, интердисциплинарна и трансдисциплинарна истраживања са другим посебним наукама (социологијом, економијом, урбанизмом, етнологијом, демографијом и др.) у области изучавања разноврсних и сродних проблема,
- јаче, свестраније и стабилније повезивање са појединим подручјима друштвене праксе, пре свега са просторним и урбанистичким планирањем и др.
Савремени трендови у развоју српске географије означени су, између осталог, и оснивањем нових организационих јединица и студијских група у оквиру скоро свих универзитетских центара у којима постоје географске институције. Они се, најпре, јављају на Универзитету у Београду (1971. године је основан Институт за туризам и просторно планирање, 1972. почела је са радом студијска група за туризам, 1977. основана је студијска група за просторно планирање, 1999. почиње са радом студијска група за демографију, 2000. основана је студијска група за изучавање геопросторних основа животне средине и др.), да би потом били пренети и у друге научне и универзитетске центре у окружењу – Новом Саду, Приштини, Бањалуци, Нишу, Никшићу и Источном Сарајеву.